Uzalud je budim

Budim je
zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je
zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta
i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari
koje liče na ove ovde
zbog ljudi
koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči, trgova
budim je
zbog manufakturnih pejzaža, javnih parkova budim je
zbog ove nase planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore koju budim
budim je
zbog zore, zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih
budim je
mada je to uzaludnije negoli doživati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta, koju volim
to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš, voda protiče, ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku

ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen


Branko Miljković