Sviđaš mi se kad šutiš

Sviđaš mi se kad šutiš jer si kao odsutna,
i čujes me izdaleka i glas moj ne dodiruje te.
Čini mi se kao da su ti letele oči
i čini se da ti je poljubac jedan zatvorio usta.
Kako su stvari sve ispunjene dušom mojom
izranjaš iz stvari,ispunjena dušom mojom.
Leptirice sna,duši mojoj si slična,
i slična si reči melanholija.
Sviđas mi se kada šutiš i kad si kao udaljena.
I kada kao da se žališ,leptiricu u gukanju.
I čujes me izdaleka i glas moj ne dostiže te:
Pusti me da šutim s mučanjem tvojim.
Pusti me da ti govorim takođe s tvojom šutnjom
jasnom kao sveća jedna,prostom kao jedan prsten,
kao noć si,šutljiva,zvezdana.
Šutnja tvoja je zvezdana,tako daleka i jednostavna.
Sviđas mi se kad šutis jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna reč tada,osmeh dovoljan je jedan.
I veseo sam,veseo što nije tačno.


Pablo Neruda