U zanosu mojih snova

Opet si se noćas ušunjala u snove.
Nečujnim koracima, kao izmaglica
lagano, kroz senku, pratila moj hod.
A ja sam se plašio.
Plašio Tvoje prividnosti,
sa pramenom mesečine u Tvojoj kosi,
u ovom polutamnom svetu.
Plašio da ne razbijem iluziju,
sačinjenu od staklenih snova.
I strepio da ne poremetim
spokoj Tvog pogleda.
Približi se.
Dodirni me. Toplo,
kao povetarac sa juga.
Vrhovima prstiju, leptir-poljupcima.
Blago, pržeći dahom.
Dodirni moje lice, kosu, telo.
Kao letnja kiša zedno pustinjsko tlo.
Kao nekad. Sasvim slučajno.
I nije potrebno izustiti bilo šta drugo.
Jer reći su postale rime.
A rime pogledi.
Pogledi pretvoreni u dodire.
Dodiri govore sve.
Kroz strast. I ljubav.
U zanosu mojih snova...


N.N